Zorica P. Veinović, University of Belgrade, Teacher Education Faculty, e-mail: zorica.veinovic@uf.bg.ac.rs
Јеlena M. Stanišić, Institute for Educational Reasearch, Belgrade
Иновације у настави, XXXI, 2018/4, стр. 15–30

| PDF | | Extended summary PDF |
doi: 10.5937/inovacije1804015V

Summary: The aim of the paper is to present the ways in which the attitudes of science, technology and society towards nature and the place of mankind in it have been reflected in the Science and Social Studies curricula from the mid-20th century up to this day. We wanted to explore the manner in which the relationship between mankind and nature (man as a master of nature or a part of it) and our role in its preservation (instrumental reasons or intrinsic value of nature) were presented in the Science and Social Studies curricula over a longer period of time. Content analysis method was implemented in our research. According to the analysis, the timeline of the Science and Social Studies curricula goes from marked anthropocentrism and anatagonism between man and nature (the 50s and 60s of the 20th century), through moderate anthropocentrism with hints of ecocentrism (from the 70s up to the end of the 20th century), to the dominant ecocentrism (in the contemporary 21st century curricula). This process was slow and often out of sync with the development of scientific thought and social circumstances caused by the global environmental crisis. On the other hand, although environmental protection has been included in the analysed curricula, the reasons for its inclusion are either vague or of instrumental nature. Environmental protection arising from intrinsic values of natural entities, and not (only) serving human interests, has not found its place in the Science and Social Studies curricula yet. The opportunities for improvement of the curricula in this context have been problematised in this paper.
Кeywords: аnthropocentrism, ecocentrism, environmental protection, curricula, teaching Science and Social Studies.

ОД АНТРОПОЦЕНТРИЗМА КА ЕКОЦЕНТРИЗМУ
У НАСТАВИ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА

Антропоцентризам представља схватање да је човек супериоран, најважнији и највреднији део природе, па чак и њен апсолутни господар. Према том схватању, једино људски живот има интринзичну вредност, док се биљке, животиње, минералне сировине сматрају средствима која се могу експлoатисати у корист човека. Екоцентризам је супротно становиште од антропоцентризма. У средишту више није човек, већ екосистем, природа, а природни ентитети имају унутарњу (себи својствену) вредност. Од шездесетих година 20. века све чешће се чују упозорења да људско друштво премашује, како продуктивне капацитете Земље, тако и њене способности да апсорбује последице људских активности. Постало је јасно да је антропоцентрично схватање са свим потоњим последицама по животну средину неодбрањиво, те да се однос према природи неизоставно мора променити. Развој науке, технологије, културе и промене у начину живота и рада људи утичу на стално застаревање наставних садржаја и намећу потребу њиховог континуираног актуелизовања, па су неки од значајних критеријума у њиховом избору критеријуми иновативности и савремености. Одговорност и озбиљан приступ у осавремењивању наставних програма свих предмета на свим нивоима образовања добијају посебну димензију у контексту савремених еколошких проблема, који су настали као последица антропоцентричног односа према природи, као и у контексту потребе заштите и унапређивања животне средине, чија ефикасност зависи најпре од заокрета од антропоцентризма ка екоцентризму. Овај заокрет представља једно од кључних питања из области образовања за животну средину и образовања за одрживи развој, концепата који се с правом третирају као предуслови за опстанак на нашој планети. Циљ истраживања је био да се утврди начин на који су се однос науке, технологије и друштва према природи и место човека у њој одражавали на програме наставе природе и друштва у периоду од педесетих година 20. века до данас. У анализираним програмима испитивали смо заступљеност: 1. односа човека према природи: човек као део или господар природе; 2. разлога за бригу и заштиту природе (интринзични или инструментални разлози). У истраживању је примењена метода анализе садржаја. Као материјал за анализу користили смо програме наставе природе и друштва од педесетих година 20. века до данас. У периоду који смо истраживали уочили смо спор али доследан и континуиран тренд усклађивања свих елемената анализираних програма са новим научним сазнањима у погледу потребе за измењеним односом човечанства према животној средини. Пут који су прешли програми наставе природе и друштва текао је од изразитог антропоцентризма и антагонизма између човека и природе, преко умереног антропоцентризма са примесама екоцентризма, до доминантног екоцентризма. Са друге стране, понекад су промене долазиле и са деценијом закашњења, често су увођене неспретно и недовољно систематично, али их је било. Образовни систем је велики и спор систем који не може лако да испрати промене које се дешавају на друштвеном плану, а ово истраживање је то потврдило. Анализа програма из педесетих и шездесетих година указала је на улогу наставе природе и друштва тог периода у одржавању илузије да је човек господар природе, с правом да је неограничено користи. Тако је неизбежан и закључак да је настава природе и друштва индиректно доприносила нарушавању законитости које владају у природи, те угрожавању способности животне средине да подржи захтеве људског друштва. Анализа је показала да је програме наставе природе и друштва седамдесетих година обележио велики парадокс. Са једне стране, присутно је настојање да се нова сазнања о жи- вотној средини, еколошким проблемима, као и потреби појачане бриге о њој уврсте у програме (додуше, спорадично, несистематично). Са друге стране, у програмима су паралелно наставили да егзистирају елементи превазиђених и за стање животне средине опасних знања и ставова из претходног периода. Ипак, чињеница је да су се највеће промене десили управо у програмима седамдесетих година, као и да је до њих дошло у слично време са променама у друштвеним околностима. Резултати анализе програма из осамдесетих година указали су на слабе помаке у погледу њиховог унапређивања са становишта потребе заштите животне средине. И резултати анализе програма из деведесетих година нису задовољавајући. Полазећи од чиње нице да се већ од седамдесетих година 20. века у научним и јавним круговима говорило о угрожености природе и природних ресурса, очекивали смо да ће програми из деведесетих година бити значајно више у функцији очувања животне средине. Међутим, анализа је показала да наставни програми природе и друштва у овом периоду нису значајније напредовали у погледу односа човека и природе, као и човекове улоге у заштити природе. У програмима почетком 21. века уочавамо доста позитивних промена. У њима доминира екоцентризам, односно став да је човек део природе. Међутим, наша анализа програма наставе природе и друштва је потврдила да је питање односа човека и природе са задатком самодефинисања човека не спрам природе, него у природи, део процеса еколошког учења који још није ни почео. Такође, програмима су обухваћени елементи заштите природе, али са разлозима који су или неодређени или су инструменталног карактера. Заштита природе због интринзичне вредности природних ентитета, а не (искључиво) због човекових интереса, још нису нашли место у програмима наставе природе и друштва.
Кључне речи: антропоцентризам, екоцентризам, заштита природе, наставни програм, настава природе и друштва.

References:

• Andevski, M. (2016). Održivo ekološko obrazovanje – perspektiva za promenu kulture učenja. Inovacije u nastavi, 29 (4), 16-31. DOI: 10.5937/inovacije1604016A
• Bonnett, M. (2016). Sustainability, nature, and education: a phenomenological exploration. Inovacije u nastavi, 29 (4), 1-15. DOI: 10.5937/inovacije 1604001B
• Boslaugh, S. (2011). Anthropocentrism. In: Newman, J. and Robbins, P. (ed.). Green Ethics and Philosophy: An A-to-Z Guide (15-17). Los Angeles: SAGE Publications.
• Commoner, B. (1971). The Closing Circle: Nature, Man, and Technology. New York: Knopf.
• De Žarden, Dž. R. (2006). Ekološka etika: uvod u ekološku filozofiju. Beograd: Službeni glasnik. (Translated from: Des Jardins, J. R. (2006). Environmental Ethics: Introduction to Environmental Philosophy. Boston: Wadsworth Publishing Company.)
• Ehrlich, P. R & Holdren, J. P. (1971). Impact of Population Growth. Science, 171 (3977), 1212-1217.
• Gunn, A. S. (2011). Animal Ethics. In: Newman, J. and Robbins, P. (ed.). Green Ethics and Philosophy: An AtoZ Guide (10-15). Los Angeles: SAGE Publications.
• IUCN, UNEP and WWF (1980). World Conservation Strategy: Living Resource Conservation for Sustainable Development. Retrieved November 19, 2005. from http://data.iucn.org/dbtw-wpd/edocs/WCS-004.pdf.
• Jovanović, S. i Živković, Lj. (2016). Tendencije u pogledu razvoja proekološkog ponašanja učenika. Inovacije u nastavi, 29 (4), 115-122. DOI: 10.5937/inovacije1604115J
• Kirn, A. (2013). Od antropocentrične ka ekocentričnoj etici. U: Pavlović, V. (prir.). Ekologija, religija, etika (147-177). Beograd: Zavod za udžbenike i Eko centar.
• Lovelock, J. (1979). Gaia: A new look at life on Earth. Oxford: Oxford University Press.
• Мidžli, M. (2012). Kraj antropocentrizma?. U: Đurić, J. Prodanović, S. i Krstić, P. (prir.) Životna sredina: moralni i politički izazovi (29-41). Beograd: Službeni glasnik: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. (Translated from: Midgley, M. (1994). The End of Anthropocentrism?. In: Attfield, R. and Belsey, A. (ed.). Philosophy and the Natural Environment (103-113). Cambridge: Cambridge University Press.)
• Naess, A. (1973). The Shallow and the Deep, Long-Range Ecology Movement. A Summary. Inquiry, 16(1), 95-100.
• Pavlović, V. (2013). Ekologija i etika. U: Pavlović, V. (prir.). Ekologija, religija, etika (13-35). Beograd: Zavod za udžbenike i Eko centar.
• Segof, M. (2012). Da li trošimo previše. U: Đurić, J. Prodanović, S. i Krstić, P. (prir.) Životna sredina: moralni i politički izazovi (361-405). Beograd: Službeni glasnik: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. (Translated from: Sagoff, M. (2008). Do We Consume Too Much?. In: Sagoff, M. (ed.). The Economy of the Earth: Philosophy, Law and the Environment (110-137). Cambridge: Cambridge University Press.)
• The Belgrade Charter: A Framework for Environmental Education. Adopted by the UNESCO-UNEP International Workshop on Environmental Education, October 13–22, 1975. Retrieved Јаnuary 15, 2005. from http://unesdoc.unesco.org/images/0002/000276/027608eb.pdf.
• Trnavac, N. (2014). Obrazovanje. U: Leksikon obrazovnih termina (523-524). Beograd: Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu.
• UNESCO (2005). Draft International implementation scheme for the United Nations Decade of Education for Sustainable Development (2005-2014). Retrieved on 13th January 2006 from http://unesdoc.unesco.org/images/0014/001403/140372e.pdf.
• Veinović, Z. (2017). The curricula revision in the context of education for sustainable development: from the perspective of two primary school subjects’ curricula. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 49(2), 191–212. DOI: https://doi.org/10.2298/ZIPI1702191V
• Vilotijević, M. (2014). Nastavni sadržaji. U: Leksikon obrazovnih termina (497-498). Beograd: Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu.
• WCED (1987). Our Common Future. New York: Oxford University Press.

Science and Social Studies curricula:

• Nastavni plan i program za osnovnu školu (1963). Prosvetni glasnik, br. 11-12.
• Nastavni plan i program za osnovnu školu u Narodnoj Republici Srbiji (1952). Prosvetni glasnik, br. 9.
• Nastavni plan i program za osnovnu školu u Narodnoj Republici Srbiji (1959). Prosvetni glasnik, br. 7-9.
• Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja (1991). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 2.
• Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja (1995). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 5.
• Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2001). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 4.
• Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o nastavnom planu i programu za prvi i drugi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2010). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 7.
• Pravilnik o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja: Program obrazovanja i vaspitanja za 1. i 5. razred osnovne škole (1990). Službeni glasnik SRS – Prosvetni glasnik, br. 4.
• Pravilnik o nastavnom planu i programu za 1. i 2. razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2004). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 10.
• Pravilnik o nastavnom planu za 1., 2., 3. i 4. razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja i nastavnom programu za treći razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2005). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 1.
• Pravilnik o nastavnom planu za 1., 2., 3. i 4. razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja i nastavnom programu za treći razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2010). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 7.
• Pravilnik o nastavnom programu za 4. razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja (2006). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 3.
• Pravilnik o zajedničkom planu i programu obrazovno-vaspitnog rada u osnovnoj školi (1976). Prosvetni glasnik, br. 6-9.
• Uputstvo za sažimanje nastavnog programa za osmogodišnje škole (1957). Prosvetni glasnik, br. 8.
• Zajednički plan i program vaspitno-obrazovnog rada u osnovnoj školi (1984/85). Prosvetni glasnik, br. 3-5.

Copyright © 2018 by the authors, licensee Teacher Education Faculty University of Belgrade, SERBIA. This is an open access article distributed under the terms of the Creative Commons Attribution License (CC BY 4.0) (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/), which permits unrestricted use, distribution, and reproduction in any medium, provided the original paper is accurately cited.