др Зоран Видојевић, Институт за друштвених наука, Београд, имeјл: zvidoje@gmail.com

Иновације у настави, XXVIII, 2015/2, стр. 18–34

doi:10.5937/inovacije1502018V

|PDF|

Резиме: Стање хуманизма као идеје и праксе главни је показатељ природе конкретног друштва, али и сваке цивилизације. Хуманизам је неспојив са злочинством, поготово масовних размера, људским понижењем и тортуром, с експлоатацијом и сваким обликом ропства. Свега тога има и у данашњем свету, и то у великим размерама. Зато се може рећи да је тај свет, по ономе што у њему преовладава, дубоко нехуман. Сама идеја хуманизма злоупотребљава се као средство за остваривање изразито нехуманих сврха, те тиме постаје изопачена. Али се она често претвара и у лошу апстракцију, као и у празни морализам, па тако бива беживотна. Цивилизација насиља, профита као апсолутне сврхе, освајања света свим средствима, које се приказује као његово ослобађање, не води само поништењу сваког облика хуманизма него и могућој светској катаклизми.
Неопходна је реконструкција, као и обнова идеје и праксе хуманизма. Хитна је потреба заснивања реалистичког, критичког и делатног хуманизма, који не полази од обоготворења човека и метафизике добра, него од онога што се може назвати онтологијом сивог од несавршенства човека и заокрета ка приоритету смањивања зла, пре свега оног радикалног, као и сваког облика тешке патње и несреће. Реконструисани и социјално-духовном револуцијом без крвопролића обновљени хуманизам био би кључни састојак боље историјске алтернативе и вредносна основа ововременог процеса образовања и васпитавања. Систем бруталног капитализма, потирања социјалне правде и људског достојанства, а тиме и стварне слободе, у данашњој Србији, али и у многим другим земљама, озбиљно прети да поништи саму бит хуманизма. Етика позива и професије интелектуалаца налаже свеколико супротстављање таквом стању. Стручност без хуманости је погубна, хуманост без њој одговарајуће стручности – немоћна.

Кључне речи: критички хуманизам, образовање, васпитавање, брутални капитализам, смањивање зла.

Summary: State of humanism as an idea and praxis is the main indicator of nature of the certain society and every civilisation. Humanism is by no means connected to crime, particularly massive crime, humiliation of people and torture, with exploitation and each form of slavery. All of this can be found in modern world, and in great extent. This is why we can say that the world is deeply inhumane due to the occurrences in it. The very idea of humanism is misused as means of realisation inhumane
purposes and in this way, it becomes deformed. However, it is often transformed into bad abstraction, as well as bad abstraction and shallow morals, becoming in this way lifeless. Civilisation of violence, profit as absolute means, conquering the world by all means, which is shown as its freedom, does not lead to extinguishing all forms of humanism, but also about world cataclysm Reconstruction is needed, as well as revival of the idea and praxis of humanism. There is an urgent need of founding realistic, critical and dealing humanism is necessary, which does not start from Godly in man and metaphysic of the good, but something which can be called ontology of grey, imperfect man and turn to priority of evil reducing, first of all the radical one, as well as each form of severe suffering and misfortune. Reconstructed by social-spiritual revolution without blood, revival humanism would be the key ingredient of better historical alternative and value basis of the modern process of education and pedagogical work. System of brutal capitalism, neglected social justice and human dignity, and in this way real freedom in modern Serbia, and in many other countries, severely threatens to annihilate the very essence of humanism. Ethics of vocation and profession of intellectuals poses opposition to this state. Expertise without humanity is deadly; humanity without suitable aid is powerless.

Key words: critical humanism, education, pedagogical work, brutal capitalism, reducing evil.

Литература

• Adorno, T. W. & Horkhajmer, M. (1980). Sociološke studije. Zagreb: Školska knjiga.
• Antonić, S. (2014). Ontološki i komunitaristički problem moći. Iskustvo mere: Spomenica Zdravku Kučinaru (230). Beograd: Filozofska komuna, IGP Eskić i Miljković.
• Aristotel (1958). Nikomahova etika. Beograd: Kultura.
• Bronowski, J. (1984). Uspon čovjeka. Rijeka: Otokar Keršovani.
• Čičovački, P. (2014). Religija i um: poređenje Imanuela Kanta i Alberta Švajcera. Iskustvo mere: Spomenica Zdravku Kučinaru (188). Beograd: Filozofska komuna, IGP Eskić i Miljković.
• Đorđević, M. (1999). Sloboda i spas, hrišćanski personalizam. Beograd: Republika.
• Fuko, M. (1971). Riječi i stvari. Beograd: Nolit.
• Grečić, V. (2014). Po brizi za talente, od 144 zemlje, Srbija na 141 mestu. Politika, rubrika Pogledi, 9. septembar.
• Grk, S. (2009). Srbija u ozračju evropskih integracija. Srbija i Evropa – ekonomija, politika i društvo (20). Beograd: Institut društvenih nauka.
• Hegel, G. (1973). Nauka logike I-III. Beograd: BIGZ.
• Heler, A. (1984). Teorija istorije. Beograd: Rad.
• Huserl, E. (1991). Kriza evropskih nauka. Gornji Milanovac: Dečje novine.
• Janićijević, V. (2014). Obrazovanje, nauka i religija. Nauka, religija, obrazovanje (164). Beograd: Učiteljski fakultet.