Љиљана С. Јерковић, Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет, Босна и Херцеговина, имејл: ljiljana.jerkovic@ff.unibl.org
Иновације у настави, XXXII, 2019/4, стр. 1–20

| PDF | | Extended summary PDF |
doi: 10.5937/inovacije1904001J

Резиме: Индивидуално планирана настава је варијанта система индивидуализоване наставе, чије дидактичке основе досад нису цјеловитије расвијетљене. Није било покушаја верификације образовно-васпитних ефеката такве наставе у специфичним организационим, кадровским и материјално-техничким условима на нашим просторима.
Циљ теоријског проучавања био је развијање и операционализација дидактичких основа индивидуално планиране наставе. Циљ експерименталног акционог истраживања био је утврђивање образовно-васпитних ефеката индивидуално планиране наставе. С обзиром на природу и сложеност истраживаног проблема, одлучили смо се и за квантитативни и за квалитативни приступ. Експериментално акционо истраживање проведено је на узорку од сто педесет ученика, а експериментални узорак је чинило шеснаест ученика експерименталне и шеснаест ученика контролне групе.
Након једногодишње примјене дидактички утемељене индивидуално планиране наставе српског језика и математике ученици експерименталне групе постигли су углавном статистички значајно боље образовно-васпитне резултате у односу на своје иницијално стање и ученике контролне групе, са којима је реализована уобичајена (неиндивидуализована) настава. Експлициране су вишеструке могућности дисеминације и продуктивне имплементације експериментално верификоване индивидуално планиране наставе. Отворена су и питања за даља научна истраживања.
Кључне ријечи: ученик, профил, континуум, индивидуални програм, индивидуално планирана настава.

Summary: Individually planned instruction is a system of individualized instruction, whose didactic foundations have not yet been fully elucidated. In actuality, there have been no attempts by local researchers or educators to validate the educational effects of this type of instruction as provided in the local context, special in terms of organization of instruction, the staff providing instruction, and material and technical circumstances and conditions. The aim of the theoretical part of the research was to develop and operationalize the didactic foundations of individually planned instruction. The aim of the empirical part of the research was to determine the educational effects of individually planned instruction. Given the nature and complexity of the problem researched, both a quantitative approach and a qualitative approach were applied. Experimental action research was carried out on a sample of 150 students, with 32 strong experimental semple, of which 16 participants were the experimental group and the other 16 the control group. The experimental group received instruction in the Serbian (native) language and mathematics following didactically founded and individually planned classes for a year, during which they achieved results that were more statistically significant as relative to their initial situation and the achievement of the students in the control group, who were taught in the traditional, non-individualized way. The research specified the range of possibilities for the dissemination and productive implementation of the experimentally validated individually planned instruction. It also raised issues that merit attention in future research.

Keywords: individually planned instruction, didactic foundations, educational effects, student profile, individualized instruction programme.

Литература

• Amonašvili, Š. A. (1999). Škola života. Beograd: Zajednica učiteljskih fakulteta Srbije.
• Anderson, L. W. (2013). Nastava orijentisana na učenje – za nastavnike usmjerene na postignuća. Solun: Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi.
• Bruner, J. (2000). Kultura obrazovanja. Zagreb: Educa.
• Bujas, Z. (1966). Modifikacija Ravenovih progresivnih matrica. Zagreb: Odsjek za psihologiju.
• Cube, V. F. (1994). Didaktika kao kibernetičko-informacijska teorija. U: Vuletić, S. (ur.). Didaktičke teorije (61‒94). Zagreb: Educa.
• Davidov, V. (1995). O shvatanjima razvijajuće nastave. U: Krnjajić, S. (ur.). Saznanje i nastava (9‒36). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
• Duane, J. E. (1975). Individually Prescribed Instruction. Pittsburgh, USA.
• Đukić, M. (2003). Didaktičke inovacije kao izazov i izbor. Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
• Glasser, W. (2005). Kvalitetna škola – škola bez prisile (izmijenjeno izdanje). Zagreb: Educa.
• Harter, S. (2012). Self-perception Profile for Children: Manual and Questionnaires (Grades 3–8). Denver: University of Denver, Arts, Humanities and Social Science, Department of Psychology. Retrieved August 20, 2014. from www: https://portfolio.du.edu/SusanHarter/page/44210.
• Ilić, M. (1998). Nastava različitih nivoa složenosti. Beograd: Učiteljski fakultet.
• Ilić, M. (2002). Responsibilna nastava. Banja Luka: Univerzitet u Banjoj Luci.
• Ilić, M. (2012). Inkluzivna nastava. Istočno Sarajevo: Filozofski fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu.
• Ilić, M. (2013). Metodika nastave početnog čitanja i pisanja. Banja Luka: Comesgrafika.
• Jensen, E. (2003). Super nastava. Zagreb: Educa.
• Klafki, W. (1994). Didaktika kao teorija obrazovanja u okviru kritičko-konstruktivne znanosti o odgoju. U: Gudjons, H., Teske, R. & Winkel, R. (ur.). Didaktičke teorije (15–57). Zagreb: Educa.
• Knežević, V. (1986). Strukturne teorije nastave. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja i Prosveta.
• Marzano, R. J. (2006). Nastavne strategije: Kako primijeniti devet najuspješnijih nastavnih strategija. Zagreb: Educa.
• Maslow, A. H. (1954). Motivation and Personality. New York: Harper and Row.
• Matijević, M., Radovanović, D. (2011). Nastava usmjerena na učenika. Zagreb: Školske novine.
• Matijević, M., Topolovčan, T. (2017). Multimedijska didaktika. Zagreb: Školska knjiga.
• Möller, Ch. (1994). Didaktika kao teorija kurikuluma. U: Gudjons, H., Teske, R. & Winkel, R. (ur.). Didaktičke teorije (79‒94). Zagreb: Educa.
• Nil, A. S. (2003). Slobodna deca Samerhila. Beograd: Logos art.
• Olport, G. (1969). Sklop i razvoj ličnosti. Beograd: Kultura.
• Rogers, C. R. (1965). Client-centered theraphy. Boston: Houghton and Miffin.
• Rudakova, I. A. (2005). Didaktika – srednee professionalъnoe obrazovanie. Rostov-na-Donu: Feniks.
• Slatina, M. (2005). Od individue do ličnosti – uvođenje u teoriju konfluentnog obrazovanja. Zenica: Dom štampe.
• Schoppe, K. J. (1975). Verbaler Kreativitätstest. Ein Verfahren zur Erfassung verbal-produktiver Kreativitätsmerkmale. Göttingen, Toronto, Zürich: Hogefe.
• Španović, S. (2013). Didaktički aspekti primene računara u nastavi. Novi Sad ‒ Sombor: Univerzitet u Novom Sadu ‒ Pedagoški fakultet.
• Topolovčan, T., Rajić, V. i Matijević, M. (2017). Konstruktivistička nastava. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Učiteljski studij.
• Vigotski, L. S. (1996). Dečja psihologija. Sabrana dela IV. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Vilotijević, M., Vilotijević, N. (2014). Vrednovanje kvaliteta rezultata i procesa učenja. Inovacije u nastavi. 27 (4), 21–30. DOI: 10.5937/inovacije1404021V
• Winkel, R. (1994). Didaktika kao teorija obrazovanja u okviru kritičko-konstruktivne znanosti o odgoju. U: Gudjons, H., Teske, R. & Winkel, R. (ur.). Didaktičke teorije (97–115). Zagreb: Educa.

Copyright © 2019 by the authors, licensee Teacher Education Faculty University of Belgrade, SERBIA. This is an open access article distributed under the terms of the Creative Commons Attribution License (CC BY 4.0) (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/), which permits unrestricted use, distribution, and reproduction in any medium, provided the original paper is accurately cited.