Francesco Arcidiacono, HEP-BEJUNE & Université de Neuchâtel (Suisse), имејл: Francesco.Arcidiacono@hep-bejune.ch
Orane Catelin, HEP-BEJUNE & Université de Neuchâtel (Suisse)

Иновације у настави, XXIX, 2016/3, стр. 45–60

doi:10.5937/inovacije1603045A

| PDF | | Extended summary PDF |

Abstract: Scientific research in the field of psychology (and especially within the context of mother-child interactions) recognizes the role of reformulations in language learning. The present paper aims to explore to what extent reformulations are intended and used within the context of special need classrooms. We are interested in documenting the use of reformulations in classroom and the related teachers’ representations, in order to highlight what are the components that should allow reformulations to be considered useful tools of didactic reflection.We have used participant observation and recordings of students’ and teachers’ talkin two special need classrooms. In addition, we have administered a questionnaire to teachers in order to collect their representations about the use of reformulations during their teaching activities. Our qualitative analyses highlight aplurality of types and functions of reformulations: auto- and hetero-reformulations, requests of reformulation. In particular, two main aspects appear as salientin the relationship between teachers and students: the function of the reformulation to maintain thecommunication; and the function of offering a resource allowing students to perform an action. The study of thereformulations’ representations and of their uses in classroom shows that reformulations are didactic tools and ways to adapt the teacher’s language to the pupils’ production.
Keywords: scaffolding, reformulation, didactictool, specialneedclassroom
Mots-clés: étayage, reformulation, outil didactique, classe spécialisée

Франческо Арчидијаконо, Оране Кателин

ПРЕФОРМУЛИСАЊЕ: ВЕРБАЛНА ПОМОЋ ИЛИ ДИДАКТИЧКО СРЕДСТВО?
СТУДИЈА СЛУЧАЈА У ОДЕЉЕЊУ ДЕЦЕ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

Резиме: Преформулисање као облик педагошке потпоре је сложен механизам који има кључну улогу у учењу језика. Научна истраживања су препознала преформулисање као један од главних видова интересовања, нарочито када се ради о односу између мајке и детета. Мада, неколико студија је било у потпуности посвећено улози преформулисања у школском контексту. У овом раду желимо да истражимо у којој је мери преформулисање образложено и искоришћено у одређеном контексту. Циљ је да се документује употреба преформулисања у учионицама где су деца са посебним потребама и где постоје одговарајући наставници, ради наглашавања компоненти које омогућавају преформулисање и могу да се  искористе као корисно оруђе у дидактичкој рефлексији. Пошто је наша студија реализована у оквиру школског контекста, говоримо о преформулисању као предмету дидактичке анализе: заправо, усмени језик је оруђе за учење садржаја и извор знања, које захтева посебне типове дечије експертизе. У учионици, преформулације се појављују као мултифункционални процеси које су наставници применили да би оценили продукцију, препоручили више адаптирану формулацију педагошке потпоре и омогућили напредовање деце која стичу дискурзивне компетенције, према лингвистичким нивоима који одговарају развоју. Преформулисање укључује наставнике и ученике током различитих интеракција у хетерогеним учионицама и приликом формирања занимљиве теме за истраживање, нарочито из педагошке перспективе и у оквиру контекста образовања деце са посебним потребама. У овом посебном окружењу, преформулације могу да се сагледају као језик прилагођавања одраслих продукцији детета: наша намера је била да овом студијом истражимо различите облике преформулација које се појављују у интеракцији у учионици у којој су деца са посебним потребама. Користили смо опсервације учесника и снимке разговора деце и наставника у два разреда у којима су деца са посебним потребама. Као додатак, спровели смо анкете са наставницима како бисмо стекли увид у њихове ставове о коришћењу преформулација током наставних активности.
Анализе су нагласиле плуралитет и функције преформулација: пре свега, идентификовали смо форме аутопреформулација и хетеропреформулација и различите захтеве преформулација. У анализама података, два главна аспеката се истичу у односу наставника и ученика: први се односи на функцију преформулација да би се одржала комуникација у разреду; други аспект се односи на функцију преформулација као начина да се понуди потпора која омогућава ученицима да спроведу одређене активности. Резултати ове студије показују да преформулације играју кључну улогу у обезбеђивању дидактичког односа између наставника и ученика који имају проблеме у усменом тивних капацитета и побољшање њихове свести о коришћењу језика. Проучавање репрезентација преформулација и њихове употребе у учионици показује у којој мери су преформулације дидактичко средство. Требало би да се наставници баве преформулацијама као корисним начином за прилагођавање њиховог језика ученичкој продукцији и за превазилажење потешкоћа у контексту активности у учионици где су деца са посебним потребама.

Кључне речи: преформулација као дидактичко средство, деца са посебним потребама.

Bibliographie

•  Arcidiacono, F. (2005). Ricerca osservativa e analisi qualitativa dell’interazione verbale. Rome: Kappa.
• Arroyo, A., & Spanghero-Gaillard, N. (2008). Reformulations spontanées dans des situations d’interactions didactiques: exemples, analyses et implications et formation de formateurs. In M. Schuwer, M.-C. Le Bot & E. Richard (Eds.), Pragmatique de la reformulation. Types de discours – Interactions didactiques (pp. 309-320). Paris: PUR.
• Bouchard, R., & Parpette, C. (2008). Français langue seconde, compétence scolaire et élaboration de ressources didactiques spécifiques. In J. Durand, B. Habert & B. Laks (Eds.), Actes du 1er colloque de l’Association Mondiale de Linguistique Française (pp. 397-412). Paris: AMLF.
• Breux, S., Arcidiacono, F., & Perret-Clermont, A.-N. (2014). Reprendre la parole de l’autre dans une situation d’entretien piagétien. TRANEL. Travaux neuchâtelois de linguistique, 60, 109-120.
• Bruner, J. S. (1983). Child’s Talk: Learning to Use Language. New York, NY: Norton.
• Clark, E. V. (1999). Acquisition in the course of conversation. Studies in the Linguistic Sciences, 29(2), 1-18.
• Clark, E. V. (2006). La répétition et l’acquisition du langage. La Linguistique, 42(2), 67-79.
• Clark, E. V.,& Bernicot, J. (2008). Repetition as ratification: How parents and children place information in commonground? Journal of Child Language, 35(2), 349-372.
• Clark E. V., & Chouinard, M. M. (2000). Énoncés enfantins et reformulations adultes dans l’acquisition du langage. Langages, 140, 9-23.
• De Pietro, J.-F., Matthey, M., & Py, B. (1988). Acquisition et contrat didactique: les séquences potentiellement acquisitionnelles dans la conversation exolingue. In D. Weil Ladiss& H. Fugier (Ed.), Actes du 3ème colloque régional de linguistique (pp. 99-122). Strasbourg: CRL.
• Florin, A. (1999).Le développement du langage. Paris: Dunod.
• Gaulmyn, M.-M. (1986). Apprendre à expliquer. TRANEL. Tavaux neuchâtelois de linguistique, 11, 119-139.
• Gülich, E., & Kotschi, T. (1983). Les marqueurs de reformulation paraphrastique. Cahiers de linguistique française, 5, 305-351.
• Gülich, E., & Kotschi, T. (1987). Les actes de reformulation dans la consultation. La dame de Caluire. In P. Bange (Ed.), L’analyse des interactions verbales. La dame de Caluire: une consultation (pp. 15-81). Berne: Lang.
• Heurdier, J. (2008). Formes et contextes de production des hétéro-reprises immédiates de la structure des énoncés avec subordination, chez deux enfants, entre 5 ans ½ et 6 ans ½. In G. De Weck & A. Salazar Orvig (Eds.), Interactions, acquisitions et apprentissages. Actes du 10ème colloque de logopédie (pp. 83-100). Le Locle: Rapidoffset.
• Le Cunff, C. (2008). Reformuler pour apprendre, apprendre à reformuler: usages didactiques de la reformulation en français langue maternelle. In M. Schuwer, M.-C. Le Bot & E. Richard (Eds.), Pragmatique de la reformulation. Types de discours – Interactions didactiques (pp. 203-221). Paris: PUR.
• Leroy-Collombel, M. (2009). La reformulation dans les interactions adulte-enfant: une analyse longitudinale de 1,06 à 2,08 ans. In C. Martinot & C. Romero (Eds.), La reformulation: acquisition et diversité des discours(pp. 59-80). Quercy Mercuès: Pulm.
• Maroni, B., & Arcidiacono, F. (2010). Conversationalrepair in Italianfamilies. A cultural practice of socialization. Studies in Communication Sciences, 10(1), 181-206.
• Martinot, C.,& Romero, C. (Eds.) (2009). La reformulation: acquisition et diversité des discours. Quercy Mercuès: Pulm.
• Pégaz-Paquet, A. (2009). Quand la reformulation s’invite à l’école. In C. Martinot & C. Romero (Eds.), La reformulation: acquisition et diversité des discours (pp. 81-108). Quercy Mercuès: Pulm.
• Rodi, M. (2014). Les reprises dans les interactions logopédiste-enfant. Une alternance entre «offres» et «saisies». TRANEL. Travaux neuchâtelois de linguistique, 60, 149-160.
• Veneziano, E. (2000). Interaction, conversation et acquisition du langage dans les trois premières années. Paris: PUF.
• Ventrici, M. (2009). Les négociations lexicales, les reformulations et les énoncés co-construits comme indices de compétences linguistiques dans l’interaction logopédique Mémoire non publié. Neuchâtel: Université de Neuchâtel.
• Volteau, S., & Garcia-Debanc, C. (2008). Les reformulations de l’enseignant dans quatre situations scolaires: existe-t-il une influence de l’objet enseigné sur les types de reformulations utilisées? In M. Schuwer, M.-C. Le Bot & E. Richard (Eds.), Pragmatique de la reformulation. Types de discours – Interactions didactiques (pp. 253-268). Paris: PUR.
• Vygotskij, L. S. (1962). Thought and Language (Ed. orig. 1934). Cambridge, MA: MIT Press.