др Весна Трифуновић, Факултет педагошких наука, Јагодинa

Иновације у настави, XXVI, 2013/3, стр. 104–111

|PDF|

Резиме: Промена политичке парадигме у српском друштву почетком двехиљадите године довела је до измењеног економског контекста и, уз то, до неизбежних промена на подручју образовања. Намера приступања ширим, и то европским, интеграцијама довела је до прихватања спољних захтева који уређују однос друштва према систему образовања и снажно утичу на формирање образовне политике. Изведене реформе су довеле до промене системских димензија институционализованог образовања; дошло је до измена садржаја предмета, промене уписних правила на различите нивое образовања, промене трајања обавезног образовања, до измене режима учења и студирања. Створен је привид да је реформама
образовање системски обухваћено, да је дошло до „демократизације“ образовања и да су досегнуте промене битно промениле однос друштва према образовању. У стварности, међутим, дошло је до реализације оних смерница образовне политике које, баш зато што нису биле засноване на темељним приступима образовној целини, нису довеле до остварења тежњи за другачијим и бољим образовањем, заснованом на најбољим светским узорима. Промена парадигме образовања у тзв. савременом српском друштву сведена је на некритичко прихватање самеравања националне стратегије развоја образовања са захтевима за стандардизацијом и унификацијом образовања, који долазе из тзв. европског образовног простора.
Прихватање решења која су наметали неолиберални реформисти после 2000. године довело је до девастације друштва – не до његове модернизације – укључујући и подручје образовања. Неолиберална стратегија развоја је наметнула систем вредности у коме је профит стављен изнад људи, што је довело до урушавања веза солидарности у друштву и нестајања социјалне одговорности за крајње последице наметнутог облика развоја. Постоји много отворених питања о утицају неолибералне стратегије друштвеног развоја на
формирање образовне политике у српском друштву данас. Стога аутор истиче потребу континуираног проучавања системских последица донесених реформи и, у складу са препознатим тенденцијама, редефинисање друштвене улоге и циљева образовања. Реформе образовања, очекује се, не треба да буду израз политичке функционализације образовања у склопу свеобухватне стопљености са глобализујућом политиком образовања, већ избалансиран одговор на потребе учесника образовног процеса и развојних потреба
друштва.

Кључне речи: неолиберална стратегија друштвеног развоја, образовна политика, промене.

Summary: Change of political paradigm in Serbian society at beginning of 2000, led to a changed economic context, and unavoidable changes in the fi eld of education. Intention to approach wide, European integrations led to accepting outer demands, which determine relation of the society towards the educational system and have powerful infl uence on forming politics. Th e performed reforms led to changing of systematically dimensions of institutional education; changing of the subject contents, enrolment rules at diff erent levels of education, changing
the duration of compulsory education, changing of the regime of studying and learning. Th ere is only illusion that the educational reforms are systematically, enhanced, that there is “democratization” of education and that there are some changes, which signifi cantly changed the relation of society towards education. Nevertheless, in reality some issues of educational policy were realized, although they were not based on thorough principles, and they did not lead to realization of better and diff erent education based on best world ideals. The change of paradigm of education in the so-called contemporary Serbian society was limited to uncritically accepting updating national strategies of development of education with the demands for standardization and unifi cation of education, which come from so-called European educational area. Accepting solutions posed by neo-liberal reformists aft er 2000, led to society devastation – to its modernization – including the area of education. Neo-liberal strategy of development posed the system of values in which the profi t is placed above people, and this led to demolishing links of solidarity in society and disappearance of social responsibilities as the final consequences of the posed form of development. Th ere are many open questions about the infl uence of neoliberal strategies of social development on forming educational policy in Serbian society nowadays. Th is is why the author stresses the need of continuous studying of systematic consequences of the reform in accordance
with the known tendencies of redefi ning of social roles and aims of education. Reforms of education are not expected to be the expression of functionalisaiton of education in the context of the whole uniqueness with the policy of globalization, but the balanced reply on the needs of the participants of the educational process and developmental needs of the society.
Key words: neo-liberal strategy of social development, educational policy, changes.

Литература:

• Барлоу, М. и Робертсон, Х. Џ. (2003). Хомогенизација школства. У: Џери, М. и Едвард Г. (ур.), Глоба-
  лизација: аргументи против (81‒96). Београд: Clio.
• Ђукић, М. (2006). Принципи Болоњске декларације и реформа високог образовања. Реформа систе-
  ма васпитања и образовања у Републици Србији (317‒328). Нови Сад: Филозофски факултет.
• Zgaga, P. (2006). Looking out: Th e Bologna Process in a Global Setting. Norway: Ministry of Education and
  Research.
• Марковић, Д. Ж. (2004). Дилеме о реформи образовања у транзицији. Цивилно друштво и мултикул-
  турализам на Балкану (84‒89). Ниш: Филозофски факултет: Институт за социологију.
• Митровић, Љ. (2010). Актуелна порука и слоган `Балкан – балканским народима` са прве панбал-
  канске конференције. У: Балкан у процесу евроинтеграције: унутаррегионални односи (1–17). Ниш:
  Филозофски факултет, Центар за социолошка истраживања.
• Митровић, Љ. (2009). Транзиција у периферни капитализам: огледи из социологије глобалних и регио-
  налних промена. Београд: Институт за политичке студије.
• Печујлић, М. и сар. (1991). Критичка теорија савременог друштва. Београд: Завод за уџбенике и
  наставна средства.
• Суходолски, Б. (1988). Перманентно образовање и стваралаштво. Загреб: Школске новине.